Tragovi u tuđem gradu, srce na kućnom pragu

I zvanično, naše malo putovanje se završilo.

Krenuli smo put naših kuća, ali ovaj put nije bio samo povratak – bio je to rastanak sa jednim posebnim delom naših života koji će zauvek ostati u nama.

Veče pre toga proveli smo u pakovanju, ali to nije bilo obično spremanje stvari. Svaki predmet koji smo spakovali nosio je neku uspomenu – neki smeh, neku priču, neki trenutak koji bismo najradije još malo zadržali. U vazduhu se osećalo da se bliži kraj, ali kao da niko nije želeo to naglas da izgovori.

Jutro je počelo emotivno, možda i emotivnije nego što smo očekivali. Naše društvo iz Hrvatske nas je iznenadilo i sačekalo ispred hotela kako bismo se još jednom videli, zagrlili i oprostili. Taj trenutak je bio nešto što ćemo dugo pamtiti – pogledi puni emocija, zagrljaji koji su trajali duže nego inače, i tišina koja je govorila više od bilo kakvih reči.

Oko 10 časova ukrcali smo se u mini bus i krenuli put ka Zaječaru. Pre toga smo se sa svima pozdravili, izgrlili i izljubili. Bilo je zaista teško odvojiti se od ljudi koji su nam za tako kratko vreme prirasli srcu. U tim trenucima shvatili smo koliko se čovek može vezati za nekoga koga je tek upoznao. Bilo je mnogo emocija, i nije moglo da prođe bez suza – poneka je tiho skliznula, ali je govorila sve ono što nismo mogli da izgovorimo.

Naše društvo nam je napisalo prelepu oproštajnu poruku. Čitali smo je zajedno, i u tom trenutku niko nije ostao ravnodušan. Te reči su nas još jednom podsetile koliko su ova poznanstva iskrena i koliko će nam nedostajati.

Tokom puta, autobus nije bio samo prevozno sredstvo – bio je mesto gde su se mešale emocije. Delili smo utiske, prisećali se svega što smo prošli, prepričavali situacije koje su nam tada bile smešne, a sada još dragocenije. Bilo je i smeha, onog iskrenog, iz srca, ali i tišine ispunjene mislima. Ponekad bi neko zaplakao, a već u sledećem trenutku svi bismo se nasmejali nekoj uspomeni. Ceo put bio je spoj suza zbog rastanka i osmeha zbog svega lepog što smo doživeli.

Deo puta smo proveli i odmarajući, iscrpljeni od emocija i puta, ali čak i tada, između sna i jave, u mislima su nam se smenjivali trenuci iz Vinkovaca.

Nakon toga nastavili smo put, sada već sa osećajem da se polako vraćamo svakodnevnici. Put ka Zaječaru prošao je brzo, možda i prebrzo.

U Zaječaru su nas čekali naši roditelji – željni naših zagrljaja, željni nas. Taj susret bio je pun ljubavi, ali negde u nama postojala je i ona mala praznina, jer smo znali da smo upravo ostavili nešto lepo iza sebe.

Ovo putovanje je bilo mnogo više od obične prakse. Bilo je to iskustvo za pamćenje, puno novih znanja, izazova i lepih trenutaka. Naučili smo mnogo, ali ono najvažnije što nosimo sa sobom nisu samo stečena iskustva – već ljudi koje smo upoznali.

Najviše nas raduje to što znamo da smo stekli prava prijateljstva. Ona koja ne zavise od vremena ni udaljenosti.

Sa sobom nismo poneli samo iskustvo sa prakse, već i nešto mnogo vrednije – najlepše i najdragocenije uspomene koje će zauvek ostati deo nas.

I dok smo se vraćali svojim kućama, shvatili smo da se ne vraćamo isti kao kad smo krenuli. Negde usput, između suza koje nismo mogli da sakrijemo i osmeha koji su govorili više od reči, postali smo jedni drugima mnogo više od prolaznih poznanika – postali smo deo jedni drugih. I možda se putovanje završilo, ali ono što nosimo u sebi ne može da nestane, ne može da izbledi… ono ostaje, zauvek. 

-Anđela Pavlović, Andja Nikolić, Dunja Kirov, Petra Jović

Uspomena koju ćemo dugo prepričavati

Poslednje dve nedelje našeg stručnog usavršavanja predstavljale su izuzetno vredno i lepo iskustvo, koje će nam sigurno ostati u dugom sećanju. Završni dan prakse proveli smo učestvujući na Danu otvorenih vrata, gde smo imali priliku da aktivno predstavimo školu i našu struku.

Na štandu smo, zajedno sa kolegama i mentorima, dočekali veliki broj učenika i nastavnika zainteresovanih za rad Zdravstveno-veterinarske škole. Posebno je bilo značajno videti na jednom mestu predstavnike različitih srednjih škola i osetiti atmosferu izbora, radoznalosti i novih početaka.

Kroz razgovor i praktičan rad trudili smo se da što vernije približimo našu struku. Posetiocima smo merili krvni pritisak i nivo glikemije, istovremeno im objašnjavajući značaj nege i brige o starim licima. Kao učesnici Erazmus projekta, ponosno smo predstavljali smer medicinska sestra–tehničar, deleći svoja iskustva i znanja.

Poseban utisak ostavili su razgovori sa mlađim učenicima, koji su nam prilazili sa pitanjima i iskrenim interesovanjem. Bilo je lepo naći se u ulozi onih koji daju savete i pružaju podršku, jer smo i sami nekada bili na njihovom mestu. Verujemo da smo bar nekome olakšali izbor i pomogli da se oseća sigurnije u donošenju važne odluke.

Tokom ove mobilnosti nismo stekli samo praktična znanja i nove veštine, već i dragocena poznanstva. Saradnja sa mentorima i kolegama doprinela je da se brzo uklopimo u novu sredinu i da svaki izazov savladamo lakše i sigurnije.

Na samom kraju prakse, svečanom dodelom sertifikata zaokružili smo ovo iskustvo. Taj trenutak bio je prilika da se zahvalimo našim mentorima na podršci i posvećenosti, ali i da se, uz zajedničku večeru i druženje, oprostimo od svih koji su ovaj period učinili posebnim.

Zahvalni smo Erazmus projektu na prilici da budemo deo ovog iskustva, koje je obogatilo naše znanje, ali i ostavilo snažan lični utisak koji ćemo dugo nositi sa sobom.

-Svetlana Grujić, Marijana Spiković, Sofija Čuperkić i Tina Miletić

Između osmeha i suza

 Dan smo započeli ranim ustajanjem u pola sedam, nakon čega smo se uputili na doručak, a zatim i na obavljanje stručne prakse u Domu za stara i nemoćna lica u Vinkovcima. Iako smo i prethodnih dana marljivo radili i učili, današnji dan bio je poseban poslednji dan naše prakse, ispunjen emocijama i utiscima koji će nam dugo ostati u sećanju.

Tokom rada, posvetili smo se svakodnevnim aktivnostima nege korisnika: pomagali smo pri kupanju, ishrani, nameštanju kreveta, merili krvni pritisak i nivo šećera u krvi, kao i davali insulin uz nadzor mentora. Ipak, ono što je danas posebno obeležilo naš boravak jeste toplina i zahvalnost koju su nam korisnici pružili. Uz osmehe, lepe reči i iskrene pozdrave, ispratili su nas, čineći ovaj rastanak još dirljivijim.

Atmosfera je tokom celog dana bila emotivna, pomalo nostalgična, ali i dalje radna, jer smo se trudili da svaki zadatak obavimo odgovorno i sa pažnjom, svesni značaja koji ova praksa ima za naš budući poziv.

Nakon završenih obaveza, uputili smo se na ručak, a potom smo napravili kratak odmor u hostelu. U popodnevnim časovima odlučili smo da iskoristimo vreme za opuštanje, pa smo se uputili na bazen, gde smo uživali u kupanju, druženju i zajedničkom obroku uz picu. Taj deo dana bio je ispunjen smehom i bezbrižnim trenucima, koji su dodatno upotpunili naše zajedničko iskustvo.

Nakon povratka u sobe i pripreme za veče, izašli smo u kafić, gde smo uz piće nastavili druženje. Dan smo priveli kraju u opuštenoj atmosferi, uz razgovor, društvene igre i prisećanje na sve lepe trenutke koje smo zajedno proživeli tokom ovog putovanja.

Ovaj poslednji dan nije bio samo završetak naše stručne prakse, već i podsetnik na to koliko su ovakva iskustva dragocena. Pored znanja i veština koje smo stekli, ponećemo sa sobom i uspomene, nova prijateljstva i osećaj zajedništva koji će nas pratiti i u daljem školovanju i budućem radu.

- Nikola Jevremović, Vuk Spasić, Andrej Petrović

Iskustvo koje ostaje

 

Dan smo započeli rano ujutro, kada smo se uputili ka domu za stare i nemoćne. Već na samom ulazu osetili smo toplu i prijatnu atmosferu, a ljubaznost osoblja i korisnika doma odmah nam je izmamila osmehe. Tokom dana trudili smo se da provedemo što više vremena sa njima – razgovarali smo, slušali njihove priče i iskustva, igrali društvene igre i jednostavno bili tu da im ulepšamo dan. Iako je vreme brzo prošlo, ostavilo je snažan utisak na sve nas i podsetilo nas koliko su pažnja i razgovor važni.

nakon završene prakse, vratili smo se na ručak, gde smo imali priliku da se malo odmorimo i sumiramo utiske. Atmosfera je bila opuštena, delili smo utiske i smejali se situacijama koje su nam obeležile dan. Posle kratkog predaha, odlučili smo da iskoristimo popodne za fizičku aktivnost, pa smo otišli na fudbal. Igra je bila puna energije, takmičarskog duha, ali i dobre zabave, što nam je dodatno podiglo raspoloženje.

Uveče smo se vratili, osvežili i pripremili za izlazak u grad. Šetnja gradom bila je pravi način da završimo dan – razgovarali smo, družili se, smejali i još više se povezali kao grupa. Ovaj dan nam je pokazao koliko su ovakva iskustva vredna, ne samo zbog novih znanja, već i zbog ljudi koje upoznajemo i trenutaka koje delimo.

-Andrej Petrović

U korak sa istorijom

Današnji dan počeo je onim specifičnim mirom koji donosi samo rano ustajanje. Dok je grad još spavao, mi smo već bili na nogama, prolazeći kroz dobro poznatu rutinu spremanja za još jedan dan prakse u domu za starije i nemoćne. Postoji nešto posebno u tim jutrima – mešavina pospanosti i onog osećaja odgovornosti koji te drži budnim jer znaš da te tamo neko čeka.

 Kao i svakog dana, vožnja do doma bila je prilika da se još malo razbudimo i psihički pripremimo za ono što nas čeka. Čim smo stigli, brzo smo uskočili u svoje uniforme, ostavljajući privatne stvari po strani i ulazeći u ulogu budućih medicinskih radnika. Svako od nas je otišao na svoje odeljenje, na onaj naš „poznati teren“ gde već znamo svaki kutak i gde nas lica korisnika dočekuju sa osmehom prepoznavanja.

Čim je doručak završen, počeo je onaj najzahtevniji, ali i najhumaniji deo posla. Vreme za kupanje, vršenje lične higijene, presvlačenje korisnika i menjanje posteljine zahteva ne samo fizičku snagu, već i veliko strpljenje i empatiju. Podelili smo se tako da svako ima svoj radni zadatak. Dok smo nameštali krevete i brinuli o higijeni, trudili smo se da svakom korisniku uputimo lepu reč, jer njima to ponekad znači više od same nege.

Kada smo uspešno završili sve obaveze, usledila je zaslužena pauza. Pauzu smo proveli zajedno sa učenicima treće godine. Bilo je lepo malo usporiti, razmeniti iskustva i savete, ali i jednostavno se družiti. Ovi trenuci su dragoceni jer nas zbližavaju kao tim i čine da se osećamo kao deo jedne veće zajednice.

Nakon pauze, usledio je ručak. Svako se vratio na svoj radni zadatak, pripremili smo korisnike kojima je bila potrebna pomoć, koji ne mogu sami da izađu na ručak i hranili smo one kojima je bila potrebna pomoć. Posle povratka sa prakse imali smo kratku pauzu. Popodne smo proveli obilazeći gradski muzej u Vinkovcima kao i gradsku biblioteku.

U muzeju smo imali priliku da vidimo kako se Vinkovačka, kao jedna od najstarijih kultura, razvijala kroz vekove. Bilo je zaista interesantno videti sve te antikvitete i čuti zaista zadivljujuće priče o načinu rada i života ljudi pre toliko vremena.

Imali smo priliku da vidimo i kako se način života i okruženje menjalo kroz vreme, i kako su ljudi još u tom vremenu zaista bili napredna živa bića koja su bez puno uslova za život stvarali sebi dovoljno sredstava da stvore svoje porodice i zaštite ih. Čuli smo i zaista zanimljive priče o tradiciji koje su se zadržale do danas.

Nakon obilaska muzeja obišli smo i gradsku biblioteku. U biblioteci se za svakoga može naći nešto interesantno.  Od kutka za mlade pa sve do stručne literature. Imali smo priliku da isprobamo VR naočare što nam je ostavilo poseban utisak.

Svetlana Grujić

Од учионице до обале Босута

 Дан смо започели раним устајањем и одласком на доручак, након чега смо се упутили у школу „Др Андрије Штампара“. По доласку смо се поделили у три групе и присуствовали настави заједно са ученицима трећег разреда, смера медицинска сестра–техничар. Током часа разговарали смо о правилној нези детета, као и о најчешћим компликацијама које могу настати уколико се нега занемари.

Током боравка у школи имали смо прилику да упознамо велики број нових другара, као и професоре који су нам на занимљив и приступачан начин помогли да обновимо градиво, али и да усвојимо нова знања. Атмосфера је била изузетно пријатна, дружељубива и радна, што је додатно допринело квалитету данашњег дана.

Након завршених обавеза, упутили смо се на ручак, а потом смо направили кратак предах у својим собама. У поподневним часовима поново смо се окупили и искористили време за шетњу градом, током које смо свратили у кафић где смо уживали у кафи и сладоледу. Посебан део дана провели смо поред реке Босут, где смо, поред шетње, имали прилику и да заједно возимо бицикле, што је додатно употпунило наше дружење и боравак у природи.

Након тога уследила је вечера, а остатак вечери провели смо шетајући мирним улицама града и уживајући у пријатној атмосфери. Дан смо привели крају у заједничком дружењу у соби, где смо играли карте, разговарали и смејали се, чиме смо још једном потврдили да су оваква искуства драгоцена не само због учења, већ и због пријатељстава која стварамо.

- Вук Спасић

Mali predah

Nedelja nam je donela upravo ono što nam je bilo najpotrebnije a to su mir, odmor i malo vremena da usporimo. Dan smo započeli bez žurbe, uz duži san i lagano buđenje, puneći energiju za sve što nas očekuje narednih dana. Sunčano jutro nas je  izvelo na druženje, pa smo vreme provodili zajedno kroz razgovor i smeh koji su obeležili ovaj opušteni deo dana.

Poseban deo dana bio je odlazak do jezera “Banja” gde smo uživali u mirnoj atmosferi, tišini i spokoju koje donosi jezero. Prelepi labudovi koji su lagano klizili po vodi dodali su posebnu čar ovom trenutku, čineći ga još lepšim i nezaboravnim.

Kasnije, po povratku u sobe, stigla nam je poruka da se okupimo ispred hotela. Tamo nas je sačekalo lepo iznenađenje. Naši profesori, koji su boravili u Novoj Gorici, koja se nalazi u Sloveniji, prijatno su nas iznenadili svojim iznenadnim dolaskom.  Nedugo zatim dosli su direktor škole ,,Dr. Andrija Štampar” i još jedna profesorka. Uz toplo sunce i prijatnu atmosferu, proveli smo kvalitetno vreme u razgovoru, deleći utiske i uživajući u zajedničkim trenucima.

Nakon toga, kao pravo društvo, nastavili smo dan uz piće, upijajući lepotu dana okruženi prelepim zelenilom i svežinom koju pruža reka Bosut. Vratili smo se na vreme za ručak, a posle kratkog odmora, veče smo proveli sa drugarima iz Hrvatske uz opušteno druženje.

Dan je protekao mirno, ispunjen sitnicama koje znače. Baš onakav kakav jedan mali predah treba da bude. 

Anđa Nikolić

Вуковар кроз наше кораке

Свануло је јутро, тмурно и облачно, у нашим срцима је то јутро ипак имало неку посебну важност. После доручка, дошао је аутобус по нас, путовали смо у Вуковар - град који учи како балансирати између туге и наде, између сећања и будућности. Током путовања, директор школе "Др. Андрије Штампара", нам је испричао кратку али значајну причу о прошлости града Вуковара. Већ се на самом уласку у град, могла осетити тишина коју овај град носи са собом.

Посетили смо "Музеј вучедолске културе", кроз који нас је провео водич музеја. Музеј је модерно дизајниран и отворен је 2015. године, а смештен је у непосредној близини археолошког налазишта Вучедол, које се налази неколико километара јужно од Вуковара, уз Дунав. Обилазећи музеј, владала је мирна и тиха атмосфера, слушајући водича могли смо да чујемо и видимо животе Вучедолаца, како су људи живели (од куће, до огњишта и земљане и дрвене конструкције). Постављени су реконструисани и предмети из свакодневног живота, укључујући алат, оруђе, посуђе, мапе...

Сазнали смо да је прво европско пиво настало у Вуковару. Могли смо да видимо одећу и обућу коју су људи носили у то време, такође и њихово рачунање времена преко сазвежђа "Орион".

Лобање и људски скелета остаци дају увид у физичко стање, здравље и животне услове Вучедолца, лобање такође откривају и ритуално и погребне обичаје. Кости и лобање нису само музејски експонати - они су докази живота који је постојао пре више хиљада година. На тај начин, они повезују праисторијску прошлост с нашом садашњицом, показујући колико је Вучедолска култура била напредна и сложена.

После обиласка музеја, прошетали смо се поред Дунава, и осетили чист ваздух, ушли у аутобус и вратили се у Винковце.

Овај излет нас је мало уморио, па смо одмах при повратку отишли на ручак, и након ручка одморили у својим собама.

Вече смо провели дружећи се и размењујући утиске о данашњем значајном и лепом дану.

- Дуња Киров

Погледи који говоре више од речи

Дошао је још један нови дан у Винковцима, али овај је био посебан — први дан пролећа. Већ ујутру се осетила нека другачија енергија, свеж ваздух и више светлости, што је додатно утицало на наше расположење и мотивацију. Јутро смо започели буђењем уз звук аларма који су нас сваког дана подсећали да нас чекају нови изазови и прилике за учење. Након обављене јутарње тоалете, упутили смо се на доручак који је, као и увек, био одличан. Поред укусне хране, посебно је пријала атмосфера за столом — разговори, смех и заједништво су нам давали снагу за остатак дана. 

После доручка кренули смо ка Дому за стара и немоћна лица. Док смо путовали, примећивали смо прве знаке пролећа — топлије време, сунце и природу која се полако буди. Све то је додатно утицало да се осећамо лепше и опуштеније, али и спремније за обавезе које нас очекују. 

По доласку у Дом, распоредили смо се где је свако имао свој задатак. Одмах смо поделили доручак корисницима и помогли онима који нису могли самостално да једу, трудећи се да сваком посветимо довољно пажње. Након тога смо средили простор и прешли на припрему корисника за купање. Купали смо их, водили рачуна о њиховој хигијени и удобности, а затим им наместили кревете са чистом и уредном постељином. 

Ментор нам је потом поделио сестринске листе, па је свако од нас отишао код свог корисника. Узимали смо анамнезу, бележили све потребне податке и пажљиво посматрали стање корисника. Разговарали смо са њима, мерили крвни притисак, пратили појаву хематома, декубитуса, едема и евентуалних оштећења ткива. Такође смо обраћали пажњу на слух, бол, говор и квалитет сна. Касније смо све то анализирали, упоређивали сличности и разлике и заједно доносили закључке, што нам је помогло да боље разумемо значај сваког сегмента неге. Из сестринске књиге смо преписали терапију коју корисници користе, а ментор нам је показао веома корисну апликацију у којој можемо унети назив лека и добити све потребне информације о њему. То нам је знатно олакшало учење и разумевање терапије.

 

Такође смо вадили крв ученицима из Здравствено-ветеринарске школе са којима смо били на пракси, при чему смо једни другима помагали, бодрили се и стицали већу сигурност у раду, што је било посебно значајно за све нас.

Током паузе смо се дружили са друговима из петог разреда, размењивали искуства и правили мале предахе од обавеза. По повратку смо поделили ручак корисницима, а затим се поздравили са ученицима трећег разреда са којима смо провели доста времена. Заједно смо научили не само како да обављамо свакодневне задатке, већ и шта значе емпатија, поштовање, стрпљење и брига о другом човеку — вредности које ће нам остати за цео живот.

Након тога смо се упутили ка хостелу где нас је чекао одличан ручак, а потом и заслужени одмор. Касније смо се пробудили и отишли на вечеру. Увече смо се спремили за излазак у град. Прошетали смо поред Босута, уживајући у пријатној пролећној вечери, свежем ваздуху и лепом друштву. Сели смо у кафић, одморили се и наставили дружење у пријатној атмосфери. По повратку у хостел, повукли смо се у своје собе како бисмо се одморили и припремили за нови дан, јер нас већ сутра очекују нове авантуре и искуства.

Најлепше ствари које носим са собом не могу стати у кофер.

                                                                                                                                     Петра Јовић