Још један дан праксе започели смо уз дозу ишчекивања, али и питање шта нам данас доноси. Након доручка, упутили смо се ка дому, спремни да се суочимо са новим изазовима, научимо нешто ново и, наравно, снађемо се у свакој ситуацији. До дома смо стигли мини бусом, већ помало навикнути на ту јутарњу рутину, али и даље са истим осећајем одговорности када закорачимо унутра.
Дан смо започели храњењем корисника. То није био само још један задатак — у тим тренуцима смо покушавали да будемо стрпљиви, пажљиви и да свакоме приђемо на начин који му највише прија. Уз храну су ишли и кратки разговори, осмеси, понекад и тишина која је говорила више од речи. Након тога уследило је распремање прибора за јело, али ни тај део није прошао без неке размене речи и контакта.
Током дана смо се бавили и мерењем виталних функција, као и намештањем постеља, трудећи се да корисницима буде што удобније. Али оно што је обележило овај дан није био сам рад, већ људи.
Данас смо се посебно посветили разговору. Трудили смо се да не пролазимо поред њих, већ да застанемо. Да чујемо. Да разумемо. Да прихватимо сваку емоцију коју носе са собом. Често смо се спуштали на њихов ниво, чучали или седали поред њих, како бисмо били ближи, како би се осетили сигурно и опуштено у нашем присуству. Један од најемотивнијих тренутака био је када смо држали једну баку за руку. Само тај додир — тих, миран, али пун поверења — говорио је више од било каквих речи. У том тренутку смо схватили колико значи бити ту за некога.
У току дана смо од особља добили кремпите које смо поделили са остатком групе. Тај мали гест доста нам је значио.
Схватили смо да ова пракса није само учење обавеза, већ учење како да будемо подршка, како да покажемо саосећање и како да некоме улепшамо дан, макар ситницом. На крају дана, након свега што смо доживели, упутили смо се у шетњу са друштвом из Хрватске. Дан су нам додатно улепшали када су нас изненадили одласком на слатке палачинке.
Од емотивних тренутака до безбрижних — све је стало у један дан.
И баш зато, схватили смо — није свака пракса само пракса. Неке постану прича коју носимо са собом.
-Анђела Павловић
Нема коментара:
Постави коментар