U korak sa istorijom

Današnji dan počeo je onim specifičnim mirom koji donosi samo rano ustajanje. Dok je grad još spavao, mi smo već bili na nogama, prolazeći kroz dobro poznatu rutinu spremanja za još jedan dan prakse u domu za starije i nemoćne. Postoji nešto posebno u tim jutrima – mešavina pospanosti i onog osećaja odgovornosti koji te drži budnim jer znaš da te tamo neko čeka.

 Kao i svakog dana, vožnja do doma bila je prilika da se još malo razbudimo i psihički pripremimo za ono što nas čeka. Čim smo stigli, brzo smo uskočili u svoje uniforme, ostavljajući privatne stvari po strani i ulazeći u ulogu budućih medicinskih radnika. Svako od nas je otišao na svoje odeljenje, na onaj naš „poznati teren“ gde već znamo svaki kutak i gde nas lica korisnika dočekuju sa osmehom prepoznavanja.

Čim je doručak završen, počeo je onaj najzahtevniji, ali i najhumaniji deo posla. Vreme za kupanje, vršenje lične higijene, presvlačenje korisnika i menjanje posteljine zahteva ne samo fizičku snagu, već i veliko strpljenje i empatiju. Podelili smo se tako da svako ima svoj radni zadatak. Dok smo nameštali krevete i brinuli o higijeni, trudili smo se da svakom korisniku uputimo lepu reč, jer njima to ponekad znači više od same nege.

Kada smo uspešno završili sve obaveze, usledila je zaslužena pauza. Pauzu smo proveli zajedno sa učenicima treće godine. Bilo je lepo malo usporiti, razmeniti iskustva i savete, ali i jednostavno se družiti. Ovi trenuci su dragoceni jer nas zbližavaju kao tim i čine da se osećamo kao deo jedne veće zajednice.

Nakon pauze, usledio je ručak. Svako se vratio na svoj radni zadatak, pripremili smo korisnike kojima je bila potrebna pomoć, koji ne mogu sami da izađu na ručak i hranili smo one kojima je bila potrebna pomoć. Posle povratka sa prakse imali smo kratku pauzu. Popodne smo proveli obilazeći gradski muzej u Vinkovcima kao i gradsku biblioteku.

U muzeju smo imali priliku da vidimo kako se Vinkovačka, kao jedna od najstarijih kultura, razvijala kroz vekove. Bilo je zaista interesantno videti sve te antikvitete i čuti zaista zadivljujuće priče o načinu rada i života ljudi pre toliko vremena.

Imali smo priliku da vidimo i kako se način života i okruženje menjalo kroz vreme, i kako su ljudi još u tom vremenu zaista bili napredna živa bića koja su bez puno uslova za život stvarali sebi dovoljno sredstava da stvore svoje porodice i zaštite ih. Čuli smo i zaista zanimljive priče o tradiciji koje su se zadržale do danas.

Nakon obilaska muzeja obišli smo i gradsku biblioteku. U biblioteci se za svakoga može naći nešto interesantno.  Od kutka za mlade pa sve do stručne literature. Imali smo priliku da isprobamo VR naočare što nam je ostavilo poseban utisak.

Svetlana Grujić

Од учионице до обале Босута

 Дан смо започели раним устајањем и одласком на доручак, након чега смо се упутили у школу „Др Андрије Штампара“. По доласку смо се поделили у три групе и присуствовали настави заједно са ученицима трећег разреда, смера медицинска сестра–техничар. Током часа разговарали смо о правилној нези детета, као и о најчешћим компликацијама које могу настати уколико се нега занемари.

Током боравка у школи имали смо прилику да упознамо велики број нових другара, као и професоре који су нам на занимљив и приступачан начин помогли да обновимо градиво, али и да усвојимо нова знања. Атмосфера је била изузетно пријатна, дружељубива и радна, што је додатно допринело квалитету данашњег дана.

Након завршених обавеза, упутили смо се на ручак, а потом смо направили кратак предах у својим собама. У поподневним часовима поново смо се окупили и искористили време за шетњу градом, током које смо свратили у кафић где смо уживали у кафи и сладоледу. Посебан део дана провели смо поред реке Босут, где смо, поред шетње, имали прилику и да заједно возимо бицикле, што је додатно употпунило наше дружење и боравак у природи.

Након тога уследила је вечера, а остатак вечери провели смо шетајући мирним улицама града и уживајући у пријатној атмосфери. Дан смо привели крају у заједничком дружењу у соби, где смо играли карте, разговарали и смејали се, чиме смо још једном потврдили да су оваква искуства драгоцена не само због учења, већ и због пријатељстава која стварамо.

- Вук Спасић

Mali predah

Nedelja nam je donela upravo ono što nam je bilo najpotrebnije a to su mir, odmor i malo vremena da usporimo. Dan smo započeli bez žurbe, uz duži san i lagano buđenje, puneći energiju za sve što nas očekuje narednih dana. Sunčano jutro nas je  izvelo na druženje, pa smo vreme provodili zajedno kroz razgovor i smeh koji su obeležili ovaj opušteni deo dana.

Poseban deo dana bio je odlazak do jezera “Banja” gde smo uživali u mirnoj atmosferi, tišini i spokoju koje donosi jezero. Prelepi labudovi koji su lagano klizili po vodi dodali su posebnu čar ovom trenutku, čineći ga još lepšim i nezaboravnim.

Kasnije, po povratku u sobe, stigla nam je poruka da se okupimo ispred hotela. Tamo nas je sačekalo lepo iznenađenje. Naši profesori, koji su boravili u Novoj Gorici, koja se nalazi u Sloveniji, prijatno su nas iznenadili svojim iznenadnim dolaskom.  Nedugo zatim dosli su direktor škole ,,Dr. Andrija Štampar” i još jedna profesorka. Uz toplo sunce i prijatnu atmosferu, proveli smo kvalitetno vreme u razgovoru, deleći utiske i uživajući u zajedničkim trenucima.

Nakon toga, kao pravo društvo, nastavili smo dan uz piće, upijajući lepotu dana okruženi prelepim zelenilom i svežinom koju pruža reka Bosut. Vratili smo se na vreme za ručak, a posle kratkog odmora, veče smo proveli sa drugarima iz Hrvatske uz opušteno druženje.

Dan je protekao mirno, ispunjen sitnicama koje znače. Baš onakav kakav jedan mali predah treba da bude. 

Anđa Nikolić

Вуковар кроз наше кораке

Свануло је јутро, тмурно и облачно, у нашим срцима је то јутро ипак имало неку посебну важност. После доручка, дошао је аутобус по нас, путовали смо у Вуковар - град који учи како балансирати између туге и наде, између сећања и будућности. Током путовања, директор школе "Др. Андрије Штампара", нам је испричао кратку али значајну причу о прошлости града Вуковара. Већ се на самом уласку у град, могла осетити тишина коју овај град носи са собом.

Посетили смо "Музеј вучедолске културе", кроз који нас је провео водич музеја. Музеј је модерно дизајниран и отворен је 2015. године, а смештен је у непосредној близини археолошког налазишта Вучедол, које се налази неколико километара јужно од Вуковара, уз Дунав. Обилазећи музеј, владала је мирна и тиха атмосфера, слушајући водича могли смо да чујемо и видимо животе Вучедолаца, како су људи живели (од куће, до огњишта и земљане и дрвене конструкције). Постављени су реконструисани и предмети из свакодневног живота, укључујући алат, оруђе, посуђе, мапе...

Сазнали смо да је прво европско пиво настало у Вуковару. Могли смо да видимо одећу и обућу коју су људи носили у то време, такође и њихово рачунање времена преко сазвежђа "Орион".

Лобање и људски скелета остаци дају увид у физичко стање, здравље и животне услове Вучедолца, лобање такође откривају и ритуално и погребне обичаје. Кости и лобање нису само музејски експонати - они су докази живота који је постојао пре више хиљада година. На тај начин, они повезују праисторијску прошлост с нашом садашњицом, показујући колико је Вучедолска култура била напредна и сложена.

После обиласка музеја, прошетали смо се поред Дунава, и осетили чист ваздух, ушли у аутобус и вратили се у Винковце.

Овај излет нас је мало уморио, па смо одмах при повратку отишли на ручак, и након ручка одморили у својим собама.

Вече смо провели дружећи се и размењујући утиске о данашњем значајном и лепом дану.

- Дуња Киров

Погледи који говоре више од речи

Дошао је још један нови дан у Винковцима, али овај је био посебан — први дан пролећа. Већ ујутру се осетила нека другачија енергија, свеж ваздух и више светлости, што је додатно утицало на наше расположење и мотивацију. Јутро смо започели буђењем уз звук аларма који су нас сваког дана подсећали да нас чекају нови изазови и прилике за учење. Након обављене јутарње тоалете, упутили смо се на доручак који је, као и увек, био одличан. Поред укусне хране, посебно је пријала атмосфера за столом — разговори, смех и заједништво су нам давали снагу за остатак дана. 

После доручка кренули смо ка Дому за стара и немоћна лица. Док смо путовали, примећивали смо прве знаке пролећа — топлије време, сунце и природу која се полако буди. Све то је додатно утицало да се осећамо лепше и опуштеније, али и спремније за обавезе које нас очекују. 

По доласку у Дом, распоредили смо се где је свако имао свој задатак. Одмах смо поделили доручак корисницима и помогли онима који нису могли самостално да једу, трудећи се да сваком посветимо довољно пажње. Након тога смо средили простор и прешли на припрему корисника за купање. Купали смо их, водили рачуна о њиховој хигијени и удобности, а затим им наместили кревете са чистом и уредном постељином. 

Ментор нам је потом поделио сестринске листе, па је свако од нас отишао код свог корисника. Узимали смо анамнезу, бележили све потребне податке и пажљиво посматрали стање корисника. Разговарали смо са њима, мерили крвни притисак, пратили појаву хематома, декубитуса, едема и евентуалних оштећења ткива. Такође смо обраћали пажњу на слух, бол, говор и квалитет сна. Касније смо све то анализирали, упоређивали сличности и разлике и заједно доносили закључке, што нам је помогло да боље разумемо значај сваког сегмента неге. Из сестринске књиге смо преписали терапију коју корисници користе, а ментор нам је показао веома корисну апликацију у којој можемо унети назив лека и добити све потребне информације о њему. То нам је знатно олакшало учење и разумевање терапије.

 

Такође смо вадили крв ученицима из Здравствено-ветеринарске школе са којима смо били на пракси, при чему смо једни другима помагали, бодрили се и стицали већу сигурност у раду, што је било посебно значајно за све нас.

Током паузе смо се дружили са друговима из петог разреда, размењивали искуства и правили мале предахе од обавеза. По повратку смо поделили ручак корисницима, а затим се поздравили са ученицима трећег разреда са којима смо провели доста времена. Заједно смо научили не само како да обављамо свакодневне задатке, већ и шта значе емпатија, поштовање, стрпљење и брига о другом човеку — вредности које ће нам остати за цео живот.

Након тога смо се упутили ка хостелу где нас је чекао одличан ручак, а потом и заслужени одмор. Касније смо се пробудили и отишли на вечеру. Увече смо се спремили за излазак у град. Прошетали смо поред Босута, уживајући у пријатној пролећној вечери, свежем ваздуху и лепом друштву. Сели смо у кафић, одморили се и наставили дружење у пријатној атмосфери. По повратку у хостел, повукли смо се у своје собе како бисмо се одморили и припремили за нови дан, јер нас већ сутра очекују нове авантуре и искуства.

Најлепше ствари које носим са собом не могу стати у кофер.

                                                                                                                                     Петра Јовић

Наш мали корак-њихов велики осмех

 Још један дан праксе започели смо уз дозу ишчекивања, али и питање шта нам данас доноси. Након доручка, упутили смо се ка дому, спремни да се суочимо са новим изазовима, научимо нешто ново и, наравно, снађемо се у свакој ситуацији. До дома смо стигли мини бусом, већ помало навикнути на ту јутарњу рутину, али и даље са истим осећајем одговорности када закорачимо унутра.

Дан смо започели храњењем корисника. То није био само још један задатак — у тим тренуцима смо покушавали да будемо стрпљиви, пажљиви и да свакоме приђемо на начин који му највише прија. Уз храну су ишли и кратки разговори, осмеси, понекад и тишина која је говорила више од речи. Након тога уследило је распремање прибора за јело, али ни тај део није прошао без неке размене речи и контакта.

Током дана смо се бавили и мерењем виталних функција, као и намештањем постеља, трудећи се да корисницима буде што удобније. Али оно што је обележило овај дан није био сам рад, већ људи.

Данас смо се посебно посветили разговору. Трудили смо се да не пролазимо поред њих, већ да застанемо. Да чујемо. Да разумемо. Да прихватимо сваку емоцију коју носе са собом. Често смо се спуштали на њихов ниво, чучали или седали поред њих, како бисмо били ближи, како би се осетили сигурно и опуштено у нашем присуству. Један од најемотивнијих тренутака био је када смо држали једну баку за руку. Само тај додир — тих, миран, али пун поверења — говорио је више од било каквих речи. У том тренутку смо схватили колико значи бити ту за некога.

У току дана смо од особља добили кремпите које смо поделили са остатком групе. Тај мали гест доста нам је значио. 

Схватили смо да ова пракса није само учење обавеза, већ учење како да будемо подршка, како да покажемо саосећање и како да некоме улепшамо дан, макар ситницом. На крају дана, након свега што смо доживели, упутили смо се у шетњу са друштвом из Хрватске. Дан су нам додатно улепшали када су нас изненадили одласком на слатке палачинке.

Седели смо, причали, смејали се и сабирали утиске. 

Од емотивних тренутака до безбрижних — све је стало у један дан.

И баш зато, схватили смо — није свака пракса само пракса. Неке постану прича коју носимо са собом.

-Анђела Павловић

У сигурним рукама

 Данас смо дан започели раним буђењем,одласком на доручак и потом доручка упутили смо се комбијем на праксу. Праксу смо као и претходних дана започели у 8:00 часова, након чега смо одмах приступили реализацији стручних активности.

 Најпре смо се посветили нези непокретних корисника, водећи рачуна о њиховој удобности и основним потребама. Потом смо наставили са спровођењем личне хигијене, прилагођавајући поступке сваком кориснику појединачно. Након тога смо се упознали са раном превенцијом декубитуса, што нам је помогло да боље разумемо значај благовремене неге и спречавања настанка рана. У наставку рада смо приступили мерењу виталних функција, а затим и мерењу гликемије, након чега је уследило давање инсулинске терапије у складу са прописаним процедурама. 

На крају, посебну пажњу смо посветили дезинфекцији радних површина и спровођењу мера за спречавање инфекција, чиме смо заокружили наш радни дан на пракси. Током рада смо уочили да старији пацијенти захтевају више стрпљења, пажње и индивидуалног приступа, па смо комуникацију и поступке прилагођавали њиховом здравственом стању и могућностима. 

Такође смо имали прилику да посматрамо радну терапију, као и начин на који корисници дома проводе своје слободно време, што нам је помогло да схватимо значај активности. Јако нам је био важан тимски рад, а комуникација са особљем у Винковцима била је професионална. Највише нас је дирнула пажња и брига коју особље свакодневно показује према корисницима.

             По завршетку обавеза, слободно време смо проводили шетајући дивним улицама Винковаца, уживајући у мирној атмосфери и упознајући културу града. Истраживали смо локалне продавнице, испробавали храну и специјалитете, као и обилазили разне бутике и тржне центре, где смо уживали у куповини. Посетили смо и градске паркове, проводили време у пријатним кафићима. 

Радујемо се наредним данима!!! 

-Тина Милетић